Promocija romana „Tajanstveni servis za popravku zmajeva i dirižabla“ autorke Vesne Knežević sutra u Belom Blatu

Živim i dinamičnim pripovedanjem, uz pregršt humora i uz malu, ali za pripovedanje neophodnu, dozu straha po opstanak našeg junaka (jazavičar je na početku priče siroče bez ikoga svog i mora sam da se snalazi kako bi preživeo na ulici) zabavlja nas i drži u radosnom iščekivanju svake sledeće dogodovštine. Foksijevu družinu čine zabavni i živopisni karakteri koji imaju raznolika interesovanja i pružaju nam brojne informacije ‒ od preporuka romana za čitanje, preko zanimljivosti o bilju i cveću, pa sve do recepata za raznorazne gurmanluke.

Uokvirujući priču o Foksiju slikama iz života spokojnog vojvođanskog sela, autorka nam donosi i sasvim posebnu atmosferu ispunjenu mirisima jela koje su spremale naše bake, neodoljivim ukusima domaćih poslastica i tišinom koja vlada u trenucima popodnevnog odmora. Pored svih uzbuđenja koja nas očekuju na stranicama ove knjige, naročito zadovoljstvo krije se u tome što nas ona vraća prirodi, vodi daleko od užurbanih gradskih ulica, na mesto gde mirišu zemlja i trava, gde vreme sporije teče, a trenuci dokolice se ispunjavaju čitanjem neke dobre knjige. Možda je tajna u tome što se radi o stvarnom junaku i stvarnom okruženju ‒ jazavičar Foksi je jedan od najomiljenijih stanovnika Belog Blata i autorkin ljubimac.  

Roman Tajanstveni servis za popravku zmajeva i dirižabla ilustrovao je naš poznati ilustrator Dušan Pavlić. Svojim tumačenjima, igranjem i nadigravanjem s tekstom dao je posebnu nadogradnju priči, još jednom nam pokazavši kako najbolje knjige za decu predstavljaju upečatljiv spoj dva umetnička izraza. Verujemo da autorski tandem u ovoj knjizi predstavlja upravo jedan od takvih spojeva, i zato kao najbolji prikaz ilustracija u romanu prenosimo reči same autorke: „Dušan Pavlić je fenomenalan ilustrator, ne samo zato što je izuzetan crtač, već i što hvata duhovitosti u tekstu, humor koji razmenjuju junaci, atmosferu svake scene, i sve to prenosi u ilustraciju. Njegovi crteži imaju dinamiku i ritam, a na nacrtanim likovima vidi se šta osećaju u datom trenutku. Njegov izuzetan rad dao je još jednu važnu dimenziju romanu – sliku koja govori više od hiljadu reči. Sve scene su mi fantastične, ne znam koju bih pre izdvojila: da li onu kada preplašeni junaci jure niz brdo u starinskoj kadi, ili kad Foksi zaljubljeno gleda u rodu na vrhu bandere a u oblačiću iznad glave mu piše mama, ili možda prikaz unutrašnjosti Mačorove Biblioteke s milion šašavih detalja. Kad sam ilustracije prvi put videla, pomislila sam ‒ ovaj čovek ne samo da zna svoj posao nego ga i voli.“