Guta Grubački: „Traje moja borba sa karcinomom, a vreme je da pobedimo i Ovo i Ovog“

Sreda – Terapija, doktori i zahvalnost zdravstvenim radnicima

Danas je trebalo da primim pretposlednju terapiju. Međutim, odložena je zbog niskih trombocita, pa sam, računajući unapred, shvatio da poslednja ipak neće pasti na Dan Francuske i godišnjicu pada Bastilje, kako sam priželjkivao. Biće kad bude. Odnosno, kako kažu moji doktori u Zrenjaninu, onkolozi Miloš i Jovana – kada za to dođe vreme. Red je da o svemu bude obavešten i moj Nebojša, hematolog. Javiću i doktoru Dejanu u Pokrajini, čoveku koji me je operisao, kao i dr Mlađi u Kamenici i dr Krletu u Beogradu. Naravno, i nezaobilaznim i divnim medicinskim sestrama Ivani i Dejani.

Malo je ovo pominjanje u odnosu na ono koliko su me svi oni zadužili. Neizmerno sam im zahvalan. Pazili su me. Baš pazili. Jako, jako, jako. Pošto sam dobio nekoliko slobodnih dana bez terapije, ovu sredu sam iskoristio za jedno sentimentalno prisećanje na zdravstvene radnike na koje često, nekad s razlogom, umemo da imamo primedbe. Ja ih, bar kada je moje iskustvo u pitanju, nemam. Naprotiv. U ovoj raspaloj državi, na svim nivoima, još postoje ljudi koji svoj posao rade savesno, odgovorno i ljudski. LJudi kojima niste samo broj kartona ili redni broj na listi čekanja. Možda sam imao sreće da budem okružen baš takvima. A možda jednostavno i dalje postoje u većem broju nego što smo spremni da priznamo. Kako god bilo, ja sam na njih naišao. I zato, uprkos svemu, ostajem zahvalan. Što bi se reklo u mom okruženju – čuva Bog Gutu svog.

Četvrtak – Politika, aktivizam i završna poruka

Poslednji je dan ovog dnevnika. I politika. Znam da bih, da nisam napisao ni slovo o njoj, bio optužen da sam namerno izbegao „vruće teme“. I jesam. Najnamernije. A zašto? Zato što je ceo moj društveni, kulturni, a dobrim delom i politički aktivizam tokom svih ovih decenija imao samo jedan cilj – normalno društvo i normalnu državu, usklađenu sa svojim položajem, svojim interesima i svojim okruženjem.

A to, po mom dubokom uverenju, znači mir sa susedima, saradnju sa njima i život u okviru neke šire zajednice. U našem slučaju, nadam se još uvek dostižne evropske zajednice. Već četrdeset godina, još od ustoličenja Onog Nesretnika, živimo u neprekidnom haosu, sukobima i posledicama sukoba koji su doneli čemer i jad čitavom regionu. A, Boga mi, na kraju će ga nama doneti možda i najviše. Sve što sam radio, na ovaj ili onaj način, ticalo se upravo toga. Bilo da sam delovao sa društvene margine, iz vladajuće parlamentarne većine koja je izabrala Zorana Đinđića za prvog demokratskog premijera Srbije, ili danas iz ovog, za nas opozicionog, pokrajinskog provizorijuma.

Cilj je uvek bio isti. Da budem prisutan akter. Nikada nisam bio čovek koji drugima deli savete iz udobne fotelje. Nisam ni zagovarač po principu „ja zovem, a ti idi“, niti sam influenser koji svakodnevno komentariše stvarnost sa društvenih mreža. Uostalom, nemam nijedan lični profil ni na jednoj od njih. Zato mi deluje pomalo „preverzno-inverzno“, kako bi rekao Ovaj – ujedno i najneduhovitiji čovek kojeg poznajem – da danas iz kreveta, sa manjkom trombocita i viškom vremena za razmišljanje, držim lekcije o bilo čemu, kada već nisam neposredno prisutan tamo gde se stvari dešavaju. Dakle, zasad ne mogu. I neću. A iskreno, mislim da nisam ni dužan. Prvo da ozdravim. Pa ćemo onda dalje. A tada, ako bude tada, pitajte. Prozivajte. Komentarišite. Do tada – TAČKA.

Autor je osnivač pokreta Novi Optimizam i poslanik Zeleno-levog fronta u Skupštini Autonomne pokrajine Vojvodine