Pri tome, mit o tome da je „strano uvek bolje“ odavno je razbijen. Pogledajte primer kontejnera, kamiona ili presa koje su donirane iz Evrope – često su služile svega nekoliko meseci jer nisu imale servisnu podršku ili su bile projektovane za drugačije standarde. Mi zapravo prihvatamo polovična rešenja koja ne rešavaju problem, nego ga samo odlažu.
Zato je vreme za promenu paradigme. Ako već ulažemo u zelenu tranziciju, onda to mora biti tranzicija koja gradi i domaću industriju. Potrebno je strateško opredeljenje da se u planove, tendere i javne nabavke uvede obaveza angažovanja domaćih proizvođača i istraživača, makar kroz partnerstva sa stranim firmama. Potrebno je sistemski finansirati projekte fakulteta i instituta kako bi oni razvijali nova rešenja u saradnji sa privredom.
Zelena tranzicija nije samo pitanje CO₂ i obnovljivih izvora – ona je i pitanje tehnološke i industrijske politike. Ako budemo samo kupovali tuđa rešenja, mi ne gradimo znanje već zavisnost. Ako, međutim, damo prostor sopstvenoj pameti, dobijamo dvostruku korist: čistiju životnu sredinu i snažniju privredu.
Na kraju, pitanje je i samopouzdanja. Možemo li da verujemo da smo sposobni da rešimo svoje probleme? Odgovor je jasan: možemo, jer znamo i umemo. Potrebno je samo da prestanemo da tražimo spas na „buvljaku tehnologija“ i da konačno stanemo iza onoga što sami stvaramo. Samo tako zelena tranzicija u Srbiji može biti stvarna i održiva.
