Kante i kontejneri postavljaju se stihijski, često samo u centralnim delovima grada, dok prigradska i seoska naselja nemaju nikakvu opciju osim zajedničkog kontejnera za sve. Čak i kada građani pokušaju da odvoje plastiku ili staklo, kamion komunalnog preduzeća vrlo često sve zajedno ubaci u isti koš i odveze na deponiju. Tako nastaje začarani krug: ljudi nemaju gde da odvajaju pa to i ne rade. Oni koji pokušaju, ubrzo shvate da se njihov trud poništava i odustanu.
Ekonomija otpada je bolno zapostavljena tema. Kada PET flaša završi na deponiji, mi nismo „uštedeli“ ništa time što je nismo reciklirali. Naprotiv, izgubili smo sirovinu, izgubili smo energiju uloženu u njenu proizvodnju i platili smo deponovanje koje traje decenijama. Ako bismo umesto toga reciklirali i koristili domaću industriju sekundarnih sirovina, dobili bismo posao, prihod i zatvorili deo kruga cirkularne ekonomije. „Bacanje“ je uvek skuplje, samo što račun ne stiže odmah, već kroz zagađene vode, troškove remedijacije zemljišta ili zdravstvene probleme stanovništva.
Kulturna dimenzija je možda i najteža. Generacije su odrasle u uverenju da je dovoljno izneti smeće iz stana, odložiti ga u kantu ili kontejner, ili u najgorem scenariju ostaviti na livadi, u šumi, pored reke. Ta logika „samo da nije pred mojim vratima“ duboko je urezana u kolektivni mentalitet. Zato su nam šume pune šuta, poljane zatrpane kesama, a reke zatrpane plastikom. To nije rezultat loših pojedinaca, već posledica društva koje nije imalo ni sistem ni volju da se ovim problemom bavi ozbiljno.
Otpad je ogledalo grada. Ako ga vidimo na svakom ćošku, znači da smo odlučili da živimo u prostoru bez reda i brige za sutra. Ako ga, pak, vidimo odvojenog, prerađenog i vraćenog u upotrebu, znači da smo odlučili da živimo u zajednici koja brine.
Zato je važno da se mit „bacio sam, nema ga više“ konačno raskrinka. Postoji samo premeštanje. A na nama je odluka: da li ćemo otpad pretvoriti u otrov ili u resurs.
