INTERVJU: Mirjana Grujić, atletika je trening za život, ne samo za sport a deca su naša najveća snaga!

decembar 31, 2025
2:15 pm
Kategorija: Intervju Volim Zrenjanin, ⭐️

Pratite Volim Zrenjanin na Google-u Dodajte nas među omiljene izvore i prvi dobijajte najnovije lokalne vesti.

INTERVJU: Mirjana Grujić

Zrenjanin, 31. decembar 2025. – Na pragu Nove godine, razgovarali smo sa Mirjanom Grujić – nekadašnjom atletičarkom Proletera, danas međunarodnim sudijom i trenerom dece – o sportu kao školi života, snovima koji se grade na stazi i veri da upravo deca nose snagu boljeg sutra.

Mnogi Vas pamte kao atletičarku Proletera iz zlatnih godina zrenjaninske atletike. Kako danas, sa ove distance, gledate na taj period svoje sportske karijere?

Atletikom sam počela da se bavim veoma rano, imala sam svega sedam godina. Pobeda na školskom krosu bila je presudna – tada me je zapazio profesor Cigulov, pozvao moje roditelje i mama me je odvela na stadion. Tako je sve počelo i traje, na neki način, i danas.

Pre atletike trenirala sam plivanje, kao ćerka plivačice, i na tome sam zahvalna jer sam naučila da plivam, ali atletika je bila i ostala moja prava ljubav. Bila sam ubedljivo najmlađa na stadionu, ali generacija koja je tada trenirala bila je izuzetna – stadion je bio pun svakog dana. Vremenom sam dočekala i svoju generaciju, gradila svoju sportsku priču i osvajala medalje na prvenstvima Jugoslavije i Srbije u svim uzrasnim kategorijama.

Danas, sa ove distance, vidim mnogo više nego tada, ali sam ponosna jer sam trenirala i takmičila se pošteno. Bila sam u vrhu svoje generacije u državi koja je tada bila mnogo veća nego danas. Studirala sam i trenirala u izuzetno teškom periodu – sankcije, ratovi, devedesete… Mnogi od nas ostali su bez većih sportskih rezultata ne svojom krivicom. Ali, to je život.

Bili ste deo generacije koja je Zrenjanin upisala na atletsku mapu Jugoslavije. Ko su bili Vaši uzori i ko je najviše uticao na Vaš razvoj kao sportistkinje?

Sa ove distance mogu da kažem da sam ponosna i zadovoljna svojim putem. Atletika me je naučila mnogo više od rezultata – naučila me je pravdi i nepravdi, radosti i tugama, pobedama i porazima. Sve to me je izgradilo kao ličnost.

Posebno sam ponosna na to što mi je trener bio profesor Cigulov. Bio je vrhunski trener, ali pre svega pedagog. Od njega sam mnogo naučila i on je u velikoj meri usmerio moj životni put – da danas budem i prosvetni i sportski radnik.

Danas ste međunarodni atletski sudija. Kako izgleda biti deo velikih svetskih takmičenja, ovog puta sa druge strane staze?

Nakon završetka takmičarske karijere nekoliko godina sam bila van atletike. Bilo je razočaranja i problema, mislila sam da me više ništa u vezi sa atletikom ne zanima. Ali sam se setila onoga što me je profesor Cigulov naučio – ako se povučemo, ostavljamo prostor lošima, lenjima i nepoštenima.

Zato sam odlučila da ostanem u sportu. Sudijski ispit položila sam još tokom studija 1994. godine i od tada sam stalno prisutna. Sudila sam gotovo sva velika takmičenja, izuzev Olimpijskih igara. Poseban je osećaj biti deo tog sveta – videti u očima sportista strepnju, želju, strah i uzbuđenje. Nije mi teško, naprotiv, uživam u tome, iako zna da bude veoma naporno jer angažman traje satima.

Postoji li trenutak sa velikih takmičenja koji posebno pamtite?

Posebno pamtim finale trke na 60 metara na Svetskom prvenstvu. Osam atletičarki u prijemnom centru, tišina koja traje minutima, a energija kao da će eksplodirati u prostoriji. Naravno, pamtim i Ivanu Španović i njeno svetsko zlato, Duplantisov svetski rekord… Mnogo je nezaboravnih trenutaka i privilegija je biti deo svega toga.

Već godinama ste angažovani kao trener u Školici atletike Proletera. Kako deca danas reaguju na atletiku?

Pre 18 godina koleginica Sanja Kerlec i ja pokrenule smo Školicu atletike. Bile smo prve u gradu i kroz nju je prošlo mnogo dece. Iako ima nelojalne konkurencije, mi ne menjamo kurs. Deca koja izađu iz školice nastavljaju da treniraju i to se pokazalo kao pravi put.

Dok su mali, uče šta su sport, obaveza i disciplina – gradimo temelje na kojima će njihova „kuća“, odnosno život, čvrsto stajati. Kasnije, sa trenerom Mladenom, postižu rezultate koji ih svrstavaju među najbolje u gradu i Srbiji.

Zrenjanin ima dugu atletsku tradiciju. Kako vidite njegovu budućnost?

Atletski klub Proleter postoji 141 godinu i to dovoljno govori. Videli smo prošle godine u prepunoj Baroknoj sali, uz prisustvo Ivane Španović, koliko smo mi jedna velika porodica.

Nije lako opstati. Vremena su teška, ali ja verujem da nisu loša vremena već loši ljudi koji vode sistem, pa i sport. Atletika je kraljica sportova, ali nema tretman koji zaslužuje. Ipak, kada vidim decu koja vredno i redovno treniraju, znam da imamo budućnost. Rezultata je bilo, ima ih i biće ih – u to sam sigurna.

Kako uspevate da uskladite uloge profesora, sportskog radnika, sudije i društveno angažovane žene?

Ponekad se i sama pitam. Zahvalna sam što sam završila fakultet i što radim ono što volim. I posle više od 25 godina rada imam isti entuzijazam kao na početku.

Sport nas uči da istovremeno radimo više stvari sa istim žarom. Zato roditeljima uvek govorim – sport je trening za telo, ali i za duh i karakter. Nije rešenje zabraniti trening, već naučiti decu kako da kvalitetno obavljaju više obaveza. Ta borba za bolje i pravednije društvo deo je mog karaktera i od toga ne odustajem.

Posebno se zalažete za uključivanje dece sa smetnjama u razvoju u sport. Koliko sport tu može da pomogne?

Zalažem se za poštovanje života i prava svakog deteta. Društvo ima obavezu da svima pruži mogućnost. Sa koleginicom Tanjom Cvejić i medicinskom sestrom Natašom Bokor pokrenula sam grupu za decu sa autizmom. To su posebna deca sa istim potrebama kao i sva druga – i sport im može značajno doprineti kvalitetnijem i srećnijem životu.

Šta danas, po Vašem mišljenju, najviše nedostaje mladim sportistima?

Mislim da deci danas prerano oduzimamo detinjstvo i uvodimo ih u svet odraslih. Potrebna im je podrška, a ne pritisak. Nekada su radost pobede i druženja bile ispred svega, danas su često opterećeni očekivanjima roditelja. Za uspeh nema lifta – ide se stepenik po stepenik. Borim se da se uvede red u zrenjaninski sport, jer ga danas često vode ljudi koji za to nemaju ni znanje ni vrednosti.

Šta biste poručili mladim Zrenjaninkama koje još uvek nemaju hrabrosti da zakorače u svet sporta?

Sport je lep i važan i njime bi trebalo da se bavimo celog života. Svako treba sebi da pruži šansu – svi smo za nešto, ali ako ne pokušamo, nikada nećemo znati šta možemo. Atletski klub Proleter je otvoren za sve. Dobro došli – zajedno ćemo sanjati snove i boriti se da postanu java.

Za kraj, imate li prazničnu poruku za naše čitaoce?

Koristim priliku da svim sugrađanima, kolegama, a posebno deci i svima koji vole AK Proleter, poželim mnogo osmeha, zadovoljstva i zdravlja u 2026. godini. Neka svako od nas da svoj doprinos da društvo u kojem živimo bude bolje i pravednije, a naš Zrenjanin lepši.

Hvala što nas pratite, vaš portal sa lepim vestima volimzrenjanin.com

Pročitajte i ove vesti…

Ključne reći - tagovi: deca, intervju, Mirjana Grujić, sport, Vest nedelje, vesti zrenjanin, Zrenjanin

3 Comments

Srbin
31.12.2025 / 17:28 Reply
A da li je istina da je trening 7000 dinara mesečno?
Šomi
01.01.2026 / 01:36 Reply
Deri sestro, kao da si Španovićka reci neko vreme na kojoj disciplini si postigla 60m 100m uu dalj u vis kugla.
Mile
14.01.2026 / 18:51 Reply
A 7000 dinara mesečno za trening uzimati roditeljina deteta sa smetnjama u razvoju je pošteno? Psttt za govornicom.