Džepne šume protiv „dubokih džepova“ – Kako je beton postao važniji od hlada?

Sadnja bez konteksta služi slici, ne sistemu. Ona ne postavlja pitanja o tlu, o vodi, o mikroklimi, o dugoročnoj odgovornosti. Ne dovodi u pitanje odluke koje su dovele do problema. Zato se lako ponavlja, lako slika i brzo zaboravlja.

U tom smislu, „sadnja drveća“ postaje ritual koji umiruje savest, ali ne menja strukturu. Gest koji izgleda ekološki, ali ostaje politički bezopasan. I upravo zato je toliko često prisutan tamo gde sistemske promene uporno izostaju.

I tu dolazimo do apsurda: dok se u stručnoj literaturi i među malim brojem ljudi uopšte govori o džepnim šumama kao mogućem odgovoru na urbane probleme, u lokalnoj praksi se i dalje ignoriše činjenica da je Zrenjanin već imao prostor koji je funkcionisao. Greška nije bila u nedostatku znanja, već u odluci da se funkcionalno ukloni zarad „reprezentativnog“.

Ovaj tekst nije nostalgičan.
On nije ni protiv novih ideja.
On je protiv zaborava.

Jer grad koji zaboravi kako je disao moraće skupo da plaća da to ponovo nauči. Nekada kroz džepne šume. Nekada kroz skupe projekte. A nekada kroz leto koje se više ne može izdržati.

Možda je vreme da prestanemo da se pitamo kako da budemo moderni i da se ponovo zapitamo nešto jednostavnije i važnije: da li je grad uopšte još u službi ljudi koji u njemu žive.