„Idemo li ?„ upita me kćerka, već spremna za put, dok sam zamišljeno gledao kroz prozor uživajući u lepoti jutra. Sunčan i lep dan je pred nama, kao da je sredina maja, a ne novembra. Potvrdno klimuh glavom i pomislih: „Ovo je dobar znak„, baš kao što je dobar i plemenit povod za posetu manastiru Svete Petke Izvorske kod Paraćina.
Tek pre godinu i po saznah za ovaj manastir , zapravo za herojstvo i plemenitost monahinja koje već decenijama u miru i uz Božiju pomoć i milost , kao i podršku dobrih ljudi, vode računa o štićenicama doma za osobe sa posebnim potrebama (u domu ih ima oko 100 devojaka, žena, svaka sa svojom sudbinom… teškom i za spoznaju , kamoli za podneti). Moj brat u Hristu, Aleksandar, ukaza mi na ovo posebno, jedinstveno mesto gde „ Molitva ide pravo u Nebesa„ , kako mi reče , a meni se ureza u pamet. Hvala mu na tome, jer mi dade primer, uzor da i druge ljude sa ovim mestom upoznam. Shvatih to kao amanet i upoznah članove “Svetosavlja” sa namerom da pomognemo manastiru te uz pomoć dobrih ljudi i posebno monahinje iz manastira, koja me uputi šta bi to bilo najpotrebnije štićenicama pred nastupajuću zimu, organizovasmo akciju i kupismo 100 pari zimskih papuča. Došao je dan za odlazak u manastir, susret sa štićenicama i … posle svega što saznah o domu i težini krsta koji nose, osetih uzbuđenje i potrebu za podrškom, te kćerka pođe samnom (s obzirom na struku za koju se školuje , ali i okruženje koje poznaje i u kom živi, biće joj korisno pa i lekovito).
