Ogladneli smo i mi na kraju ovih četrdeset dana! Gladni smo pravednosti našega Boga, gladni smo milosrđa našega Boga, gladni smo oprosta našega Boga, gladni smo ljubavi našega Boga. Naš Bog nam daje sve te vrednosti u uskrslom Kristu.
Razmotrimo redom ove vrednosti. Šta je pravednost? Prema rečima svetog Tome Akvinskog, jednog od najvećih teologa naše Crkve: „Pravda je čvrsta i trajna volja da se svakome dâ njegovo pravo“.
Isus se kroz celi život trudio biti pravedan. Živeo je tako, da nikome nije hteo oduzimati prava, štaviše: trudio se dati više svakome koga je susreo, pomoći mu u razvoju, osloboditi ga tereta koji mu je otežavao život. Isusova pravda sastojala se u davanju punopravnosti svim ljudima, što i jeste volja Božja za čoveka na početku stvaranja i pre Adamovog pada. U Raju, na početku stvaranja, Bog se prema Adamu odnosi kao prema prijatelju, s njim ima otvoren prijateljski odnos i redovito ga posećuje.
Isus je svojim uskrsnućem otišao još dalje od toga: darovao nam je sakrament krštenja, s kojim se nismo vratili u prvobitni raj, ali smo primili mnogo više: dar da budemo deca Božja! U tome je ostvarenje božanske pravde u Isusu: Isus nam je dao ono što je video u Ocu. A u Ocu smo, Kristovim uskrsnućem, upisani kao deca Božja, braća Isusova.
Isusova pravednost, međutim, ima i nešto zahtevniju dimenziju: ona podrazumeva da i mi moramo biti pravedni prema drugima. Moramo biti pošteni prema svim ljudima koji u načelu zaslužuju poštovanje, prihvaćanje i uvažavanje. A isto važi i za državu koja načelno postoji da bi služila dobrobiti ljudi. Nažalost, to uključuje i plaćanje poreza, što je i Isus uočio u Evanđelju.
Dovde nam je sve dobro zvučalo. No, da bi se dostigla uzvišenost božanske pravde, potrebno je nešto više: ostvarenje Isusova milosrđa u uskrsnuću. A milosrđe znači neograničeno prihvaćanje. Prihvaćanje koje ne zavisi o postupcima ljudi, o rezultatima postignutim u našim životima, već podrazumeva uzimati u obzir i prilike koje nas često sprečavaju da učinimo pravu stvar. Šta time mislim? Recimo, kad sam ja bio mlad, i kad je komunistički teror vladao u bivšoj Jugoslaviji, mnogi su se ljudi bojali redovito ići u crkvu. Zato se događalo da su mnogi odlazili samo na božićnu misu polnoćku, a možda i na vazmeno bdenje koje se također slavilo noću. Kako na te ljude trebamo gledati? Da li kao na grešnike jer nisu svake nedelje išli u crkvu? Ako bismo mi, ljudi, gledali na ovaj način, znajmo da dobri Bog ne čini tako. Isusovim uskrsnućem Bog nam je pokazao da je mnogo osetljiviji i razumniji od nas. Isus je na križu dva puta posvedočio šta znači božansko milosrđe: prvo, kada je obećao večni život razbojniku, i drugo, kada je molio da nebeski Otac muku Isusovu ne uračuna u greh onima koji su ga razapeli, jer nisu znali šta čine. Ali, o nedostatku svesti u čoveku, može odlučivati samo Bog, jedini Sveti, jedini Sveznajući.
