Dok je Zeleno zvono zvonilo, Zrenjanin je imao dušu: Priča o mestu koje je promenilo grad i ljudima dalo nadu

jul 28, 2026
7:30 pm
Kategorija: Slobodno vreme, ⭐️

Pratite Volim Zrenjanin na Google-u Dodajte nas među omiljene izvore i prvi dobijajte najnovije lokalne vesti.

Zeleno zvono, Zrenjanin

ZRENJANIN, 28. jul 2026. – Postoje mesta koja nikada ne nestanu, čak ni onda kada im se ugase svetla i zatvore vrata. Postoje mesta koja ne žive od cigala, betona ili zidova, već od uspomena, muzike, prijateljstava i ljudi koji su ih stvarali. Za Zrenjanin je jedno od takvih mesta bilo Zeleno zvono.

Nekome je to bio prvi koncert. Nekome prvo zaljubljivanje. Nekome prvo veče provedeno uz muziku koju nije mogao da čuje nigde drugde. Nekome prvi susret sa ljudima koji su mislili drugačije, slobodnije i hrabrije. Za mnoge je bilo utočište u godinama kada je izgledalo da je normalnost postala luksuz.

Zeleno zvono nikada nije bilo samo klub. Bilo je stanje duha jednog grada.

Povodom 35 godina od njegovog osnivanja, list Danas objavio je veliku priču o ovom jedinstvenom mestu i njegovom osnivaču Branislavu Guti Grubačkom. Zahvaljujući dozvoli redakcije lista Danas, ovu priču prenosimo uz poseban osvrt na ono što je Zeleno zvono značilo upravo Zrenjaninu – gradu koji ga je stvorio, ali koji još uvek nije do kraja postao svestan koliko je veliko kulturno blago imao.

Više od kluba – simbol jednog vremena

Kada je Branislav Guta Grubački 1991. godine otvorio Zeleno zvono, malo ko je mogao da pretpostavi da će ono postati jedan od najvažnijih alternativnih kulturnih prostora u Srbiji.

Dok su se oko nas rušile države, počinjali ratovi, ljudi odlazili, a društvo tonulo u mrak, u jednoj zrenjaninskoj bašti počelo je da raste nešto potpuno drugačije.

Rastao je prostor slobode. Prostor u kojem nije bilo važno kako se prezivaš, odakle dolaziš ili za koga glasaš. Važno je bilo da voliš muziku. Da voliš knjigu. Da želiš razgovor umesto mržnje. Da veruješ da kultura može biti jača od politike. To je bila filozofija Zelenog zvona.

I upravo zbog toga ono nikada nije bilo običan ugostiteljski objekat. Već posle nekoliko godina postalo je nezaobilazna stanica na kulturnoj mapi Srbije, a kasnije, preseljenjem u Pozorišni klub Narodnog pozorišta „Toša Jovanović“, preraslo je u instituciju koja je daleko prevazilazila granice Zrenjanina.

Zrenjanin je tada bio mesto u koje se dolazilo

U vreme kada internet nije postojao, kada nije bilo društvenih mreža ni YouTube-a, Zeleno zvono bilo je mesto na kojem su se stvarali uspomene i istorija. Više od 1.700 koncerata, stotine književnih večeri, promocija knjiga, tribina, predstava, filmskih projekcija i razgovora održano je u prostoru koji je postao sinonim za urbani Zrenjanin.

Na njegovoj bini nastupali su Vlada Divljan, Darko Rundek, Bajaga, Rambo Amadeus, Goblini, Van Gog, Električni orgazam, Atheist Rap, Eva Braun, Familija, Ritam nereda, Neno Belan, Del Arno Band, Lajko Feliks, Rade Šerbedžija i bezbroj drugih umetnika.

Za mnoge bendove važilo je gotovo nepisano pravilo – posle Beograda i Novog Sada dolazi Zrenjanin. Ne zato što je bio najveći grad. Nego zato što je imao Zeleno zvono.

Guta nije pravio klub. Pravio je zajednicu. Možda je upravo zato Branislav Guta Grubački kroz sve ove godine ostao mnogo više od organizatora. Postao je simbol jedne ideje.

Zanimljivo je da je u razgovoru za Danas odbio da bude glavni sagovornik. Umesto da priča o sebi, novinarki je rekao da razgovara sa muzičarima. „Šta ima ja tebi da pričam? Pitaj njih, oni su najbitniji.“ Ta jedna rečenica možda najbolje opisuje čoveka koji je više od tri decenije gradio prostor u kojem nikada nije želeo da bude glavna zvezda. Njegova najveća pobeda bila je kada su drugi sijali.

Ono što novac ne može da kupi

Kada danas pogledamo unazad, lako je izbrojati koncerte, gostovanja i poznata imena. Ali ono što se ne može izbrojati jesu ljudi. Hiljade Zrenjaninaca odrasle su uz Zvono. Tu su se upoznavali. Zaljubljivali. Svađali. Mirili. Pravili bendove. Pisali prve pesme. Učili da postoji drugačiji svet od onoga koji su gledali u televizijskim dnevnicima devedesetih. Za mnoge je Zeleno zvono bilo jedino mesto u gradu na kojem su mogli da osete da nisu sami. I upravo zato ono nije ostalo upamćeno kao lokal. Ostalo je upamćeno kao osećaj.

Kada o Zrenjaninu govore najveći

Gotovo da nema umetnika koji je kroz godine prošao kroz Zeleno zvono, a da o njemu nije govorio sa posebnom emocijom. Rade Šerbedžija opisuje Gutu kao dobrog duha Zrenjanina i čoveka čiji su optimizam i vera u ljude nadživeli i najteža vremena.

Đule iz Van Goga kaže da Zeleno zvono nije bio samo klub, već simbol urbanog duha grada koji je odnegovao generacije. Dejan Cukić se priseća da su devedesetih postojala „tri Z“ – Zrenjanin, Zeleno zvono i dobar provod. Golub iz Goblina ističe da je nastup u Zelenom zvonu bio cilj svakog ozbiljnog rok benda u Srbiji.

Dragan Ristić iz grupe Kal podseća da je Zeleno zvono bilo dokaz da kultura može da opstane i bez velikog novca, dok je Kiki Lesendrić rekao da je za njega ono bilo zrenjaninski SKC – mesto na kojem je živeo pravi rokenrol.

Kada ljudi takvog formata govore o jednom mestu sa toliko poštovanja, jasno je da ono odavno više ne pripada samo jednom gradu. Postalo je deo kulturne istorije Srbije.

I upravo tu možda leži najveća odgovornost. Koliko smo kao grad čuvali ono što smo imali? Koliko smo bili svesni da je Zrenjanin imao kulturni centar o kojem su govorili najveći muzičari regiona? Koliko danas mladih zna zašto je Zeleno zvono bilo važno? Koliko njih zna da je upravo odavde godinama slata poruka da kultura može biti otpor, a muzika način da ljudi ostanu ljudi?

To nisu pitanja samo za institucije. To su pitanja za sve nas. Jer gradovi ne gube identitet onda kada se zatvore vrata jednog lokala. Gube ga onda kada zaborave ljude koji su ga stvarali.

Borba koja još traje. Priča o Branislavu Guti Grubačkom nije završena zatvaranjem Zelenog zvona. Naprotiv.

On je nastavio da kroz Pokret Novi optimizam promoviše iste vrednosti zbog kojih je Zeleno zvono i nastalo – dijalog, toleranciju, kulturu, solidarnost i slobodno mišljenje. Kako je više puta govorio, menjao se prostor, ali ne i ideja. Možda upravo zbog toga Zeleno zvono nikada nije ugašeno. Promenilo je oblik. Ali nije izgubilo smisao.

Neka zvono ponovo zazvoni

Na kraju velikog teksta koji je objavio Danas, ostala je jedna jednostavna, ali snažna poruka: „Ljudi, hajde da ga ponovo sagradimo.“

Možda to ne znači da treba ponovo podići iste zidove. Možda ne znači ni da treba vratiti isto vreme, jer ono se ne može vratiti. Ali znači da ne smemo dozvoliti da nestane ideja zbog koje je Zeleno zvono postalo legenda. Da Zrenjanin ponovo bude grad u koji se dolazi zbog kulture. Grad u kojem se mladi okupljaju zbog muzike, knjige, filma i razgovora.

Grad koji se neće prepoznavati samo po problemima, već i po ljudima koji su ga učinili posebnim. Jer postoje mesta koja nikada ne prestanu da postoje. Ona nastavljaju da žive u pričama koje roditelji prenose deci. U starim fotografijama. Na požutelim ulaznicama. U pesmama koje i danas bude uspomene. I u svakom Zrenjanincu koji se, kada čuje ime Zeleno zvono, makar na trenutak nasmeši.

Možda zato Zeleno zvono nije samo deo prošlosti. Možda je ono i dalje jedna od najlepših mogućih vizija budućnosti Zrenjanina.

Napomena redakcije: Tekst je nastao na osnovu autorskog članka objavljenog u listu Danas, koji prenosimo uz dozvolu, uz dodatni lokalni osvrt redakcije portala Volim Zrenjanin. Fotogarfije: Arhiva Branislav Grubački Guta.

Hvala što nas pratite, vaš portal sa lepim vestima volimzrenjanin.com

Pročitajte i ove vesti…

Ključne reći - tagovi: Vest nedelje, Zeleno zvono, Zrenjanin