U međuvremenu, problem nije nestao. Naprotiv, postao je jasniji. U različitim analizama, planovima i stručnim diskusijama pojavljuju se isti elementi: ne postoji primarna selekcija, ne postoji poseban tok za staklo, sistem nema stabilno praćenje količina i strukture otpada.
Postoji razumevanje kako bi sistem trebalo da izgleda, ali to razumevanje ne prelazi u operativni nivo.
U jednom trenutku, ista ideja pokušava da se poveže sa institucionalnim okvirom i finansijskim mehanizmima. Formuliše se inicijativa, prepoznaju se mogućnosti, definiše se pravac. Pokušaj postoji. Kontinuitet izostaje.
I tu dolazimo do suštine.
Grad ne gubi samo materijal. Grad gubi sposobnost da sopstveno znanje pretvori u sistem.
U upravljanju otpadom, sve počinje od toka materijala. Nije presudno koliko otpada postoji, već gde sistem preuzima kontrolu nad njim. Ako ta kontrola ne postoji na početku, kasnije intervencije postaju skuplje, kompleksnije i manje efikasne. Staklo je u tom smislu najčistiji primer.
Može da se reciklira beskonačno, ima stabilno tržište i jasnu ekonomiku, ali samo dok je izdvojeno. U trenutku kada uđe u mešoviti tok, njegova vrednost praktično prestaje da postoji.
