Može li pozorište da postane radionica u kojoj nastaje suživot različitog, bez ignorisanja traume koja krvari?
Ova trauma nas poziva da rekonstruišemo Mit. A rečima Hajnera Milera: „Mit je gomila, mašina kojoj uvek može da uključi nove i drugačije mašine. On prenosi energiju sve dok rastuća brzina ne rasprši kulturno polje.“ A ja bih dodao i polje varvarstva.
Mogu li reflektori pozorišta da osvetle društvenu traumu, umesto što obmanjujuće osvetljavaju samo sebe?
Ovo su pitanja na koja ne postoje odgovori, jer pozorište postoji i traje zahvaljujući pitanjima bez odgovora.
Ova pitanja pokreće Dionis koji prolazi kroz svoje rodno mesto, orkestar antičkog pozorišta, i nastavlja tiho izbegličko putovanje kroz pejzaže rata i danas, na Svetski dan pozorišta.
Pogledajmo u oči Dionisu, ekstatičnom bogu pozorišta i mita, koji spaja prošlost, sadašnjost i budućnost, detetu dvoje roditelja – Zevsa i Semele – izrazu fluidnih identiteta, ženskog i muškog, gneva i blagosti, božanskog i životinjskog, na međi ludila i razuma, reda i haosa, akrobati na granici života i smrti. Dionis postavlja suštinsko ontološko pitanje – „O čemu se ovde zapravo radi?“ – koje podstiče stvaraoce na sve dublje istraživanje korena mita i mnogostrukih dimenzija ljudske zagonetke.
Potrebni su nam novi narativni putevi, usmereni ka negovanju sećanja i oblikovanju nove moralne i političke odgovornosti, kako bismo izašli iz višestruke diktature savremenog srednjeg veka.
